Izgubljeni u prijevodu: Zašto se jedan Amerikanac u Rusiji često osjeća kao pas

Olly Coffey/Pal Sol/Susan Murtaugh/Flickr
Američki pisac koji živi u Sankt-Peterburgu priča o svom psećem, a ponekad i ribljem iskustvu kada razgovara s Rusima.

U posljednje dve godine naučio sam dovoljno ruskih riječi kako bi mogao naručiti ledenu kavu, pa čak i objasniti zašto želim baš ledenu kad je na ulici ledeno doba; mogu reći "oprostite" i izbjeći sudar sa starijom ženom u metrou i, ako smo se već sudarili, da je zamolim da mi ne oduzima život.

Ruski jezak je težak. S ruskim jezikom nisam imao bliske kontakte prije života u Rusiji. Najviše što su Rusi u Massachussetsu mogli reči je šteta što Boršč već neko vrijeme ne igra za "Boston Bruinse", je odličan je hokejaš (Tyler Borsch).

Ali ako je samo razumijevanje ruskog jezika prevelik izazov, što je tek onda pokušaj da nešto kažete na ruskom?! Puno puta sam čuo da Rusi svoje znanje nekog stranog jezika opisuju ovako:

"Ja sam ti kao pas. Sve razumijem, ali ništa ne mogu reći."

I ova fraza mi pada na pamet u svakoj stresnoj situaciji koju doživljavam u Rusiji. Recimo, ove tri:

Prodavačica i sitniš


Blagajnica koja vas nešto pita dok joj pokušavate ostaviti novac za robu, u devet od deset slučajeva želi znati kako najbolje izvesti tu razmjenu novca. Ali to je pravi košmar kada ne znate brojati na ruskom i niste navikli na ovo pitanje. Dogodilo mi se upravo to prilikom prvog ulaska u trgovinu i kupovini soka koji je koštao 105 rublji.

Dao sam joj 200 rublji, a ona mi je uputila pogled kao da pokušava reći, "što sad ovo treba značiti?"

Slegnem ramenima, osmijehnem se, pravim se naivan. Ali imam već trideset godina i to ne pali. Onda je ona raspalila nekom ruskom brzalicom po meni, a ja zamuckujem u pokušaju gdje pokušavam reći, "ja sam pas, ja sam samo pas."

Ali nisam bio pas.

Više sam ličio na ribu, neku čudnovatu ribu koja tone u sve veće dubine...

Gledam očajno one ljude koji stoje iza mene i tražim dobrog Samarićanina da mi protumači njene riječi:

"Pita te da li imaš pet rubalja."

"A, to", kažem. "Nemam."

Blagajnica neko vrijeme razmišlja, a zatim otvara ladicu ispod kase i vadi pregršt kovanica u vrijednosti od jednog rublja. Onda počinje brojati rubalj po rubalj, po rubalj, po rubalj...

Ja sam pas, a pas nema džepove.

Policija trenira strogoću



Postoji jedno nepisano pravilo za zapadnog čovjeka u Rusiji: ne pričaj s policijom. I ne zato što su policajci loši, zlonamjerni, već zato što većina njih ne zna dovoljno dobro engleski jezik, a nesporazum je ono što ti najmanje treba u razgovoru s policijom.  

To se još jednom potvrdilo kad su mi u posjet došli majka i brat. Vraćali smo se iz provoda oko jedan poslije ponoći, kad se iznenada pred nama zaustavio policijski kombi, a čuvari reda koji su iz njega izletjeli počeli su nas hvatati za ruke i derati se na nas. Od prevelikog uzbuđenja nisam ni mogao  čuti što govore.

Mogao sam da im kažem puno lijepih stvari poput "Ej, stanite! Što to radite? Što se događa? Nismo kriminalci! Ja sam pas! Ja sam pas!", ali ostao sam bez riječi.

Policajci su i sami uskoro shvatili da smo nevini putnici, gestikulacijom nam dali do znanja da žele pogledati naše putovnice, uskoro se ukrcali u svoj kombi i nestali.

Bili su to najčudnije minute koje sam doživio u Rusiji. Pitam se je li te večeri Sankt-Peterburgom harala neka banda koju čine majka i njena dva sina?

To nitko ne zna.

Ja sam pas i brži sam kad od policije bježim na sve četiri noge. 

Incident s bakom


Starije žene u Rusiji me zaista plaše. One nemaju strpljenja slušati prazne riječi, a 50 posto svega što se može reći na engleskom su prazne riječi ili pokušaj da se uvali neka roba. Živio sam u vrlo staroj zgradi i slučajno sam prejako povukao stara ulazna vrata. Nešto je krcnulo pa ih više nisam mogao ni zatvoriti.  

Odmah sam poslao poruku mom prijatelju Ivanu i pitao ga što napraviti. Rekao mi je da će svratiti kod mene, a ja sam za to vrijeme otišao do trgovine. Na povratku sam ispred tih vrata zatekao stariju ženu s licem modrim od bijesa. Vikala je sve i svašta na ruskom jeziku, pokazujući na vrata, pokazujući na mene, a zatim se naglo okrenula i dala mi znak da je pratim.    

Dok sam tako išao za njom htio sam joj reći, "žao mi je, bilo je slučajno" i "doći će moj prijatelj ih popraviti, kajem se, ja sam pas". Ali ona nije obraćala pažnju na mene. Ušla je u svoj stan, a meni dala znak da je pričekam.

Izašla je s odvijačem i malom stolicom. Uzeo sam ih i vratili smo se kod onih vrata. Govorila mi je što sve raditi dok nisam vratio vrata na mjesto. Vrata su se zatvorila, žena me pogledala i rekla mi "master", tj. majstor i osmjehnula se. Ne znam da li sam još nekad video osmijeh na licu neke ruske bake.

U tom trenutku je došao Ivan. Baka je bila presretna što se pojavio neko tko može prevesti.

"Kaže da si joj puno pomogao i da si pravi majstor, ne kao neki seronja koji je pokvario vrata."

"Spasibo", odgovaram ja na ruskom.

Baka me potapšala po ruci, a Ivan me pita hoće li joj reći da sam ja taj seronja.

"Naravno da ne!"

Ja sam pas. A ponekad i lažem.

Benjamin Davies je američki novinar i autor knjige "Kralj Fua". Živi u Sankt-Peterburgu i radi s ruskim umjetnikom Nikitom Klimovom na zajedničkom projektu Flash-365. Piše magično-realistične flash fiction priče o ruskoj kulturi, o deprimirajućim neuspjesima i "babuškama".

Još više zanimljivih priča i videa na Facebook stranici Russia Beyond:
Više

Ova stranica koristi kolačići. Ovdje za više informacija

Prihvatite kolačiće